Press

Kao deca u ravnici

Razgovarala:
Gordana Draganić-Nonin

Radnja ove istorijske drame smeštena je u davnu 1680.godinu, u doba “snevanih snegova” što je arhaično mađarsko ime decembra, u kojem nakon najezde Turaka, u pustoši ispražnjene Bačke, nema nigde nikoga. U ovoj situaciji, koja liči na “kraj vremena” odvija se drama ljudskog roda, koji nema krova. Nema “svoda” nad glavom i koji ne zna kako da započne novi život Zoltan Bičkei snima novi igrani film „Snevani snegovi” i kaže: „U predvorju stvaranja za mene je presudna slutnja, vizija, slika. Ponekad u okovima zvuka, ponekad pak same tišine. One tišine iz koje sve nastaje, koja upija u sebe i sam beskraj i beskonačno mnoštvo zvukova, iznutra prožimajući i reditelja i Panonsku niziju, u kojoj se odvija ovaj film. Ali, upravo ovim filmom valja nekako nadvladati tu samrtnu, gluvu tišinu. Uzneti se nad tim zaglušujućim mûkom propadanja. Jer Bačka, opustela nakon turske najezde, odiše pravom apokaliptičnom atmosferom, “kada u više dana hoda nije bilo niti jedne žive duše”. Šta se u takvim okolnostima može učiniti, odakle krenuti, kada jedna civilizacija doživi svoj krah, i nigde krova ili ”svoda” na vidiku, samo čovek prepušten sâm sebi. A treba živeti. Ovaj put ocrtan je preko mađarske manjine, koju izbliza znam. I njihovo višestruko opterećenje. Šta je to u nama što nas ponekad čini kadrima za stvaranje predivnog sveta, a u isti mah sklonima da vazda, do uništenja, saplićemo jedni druge? U filmu je to nacrtano bez prisustva drugih nacija, kako bi sve tragedije i konflikti bili opšteljudski, a ne opterećeni međunacionalnim odnosima i problemima”, ovim rečima je Zoltan Bičkei poslednjih dana avgusta propratio prvu klapu svog novog dugometražnog igranog filma „Snevani snegovi” u srpsko-mađarskoj koprodukciji (Arbos Novi Sad i Lumiere i FilmArt Budimpešta) čija se radnja dešava u nepreglednim ravnicama Vojvodine.U istim onim ravnicama u kojima nam je Bičkei, tačno pre jednu deceniju, oživeo na platnu život slikara bačkih salaša Petera Nađapatija – Kukca u svom prvom igranom filmu „Uzašašće”.

•Prošla je tačno jedna decenija od kada ste snimili svoj prvi dugometražni film “Uzašašće”. Radnja tog filma odvija se u siromašnom svetu bačkih salaša između dva svetska rata i prati život slikara Petera Nađapati Kukca. Sada ste otišli još dalje u prošlost Vojvodine i odlučili da nam prikažete daleki “treptaj duha ravnice”. O čemu se radi u filmu?

O padu duhovnog, o putanji sve slabije duše, o raspadu svega duhovnog. Jednom rečju: o sve slabijem čoveku. O krhkom životu koji se unatoč svemu ipak uvek obnavlja i o još krhkijoj civilizaciji. Izgovoreno, kako uopšteno i prazno to zvuči… Mene privlači zapravo ona tajanstvena snaga, koja nas ovde vodi i upravlja nama: ponekad gradimo, a ponajviše rušimo. Film je kamernog karaktera, dešava se na čistini snegovite ili vruće ravnice. Posle pustoši. I ja se pitam: zapravo ko smo, šta smo…

•Jovan Milinov Toba je sarađivao sa Vama i bio je snimatelj i direktor fotografije i na prethodnim projektima, a za “Uzašašće” je i nagrađen…

On je ona moja druga polovina, koji vidi čak i ono što ja samo naslućujem. Naše prijateljstvo traje 30 godina. Vezani smo i preko muzike, to jest preko zajedničkog ukusa, što pretpostavlja isti duhovni koren. Slika, kreirani svet: sve su to pojave različitih energetskih talasa nevidljivog karaktera. A najlepša eterska pojava tih talasa je muzika. Ne samo ljudska muzika, nego i ona od prirode stvarana. Zbog ovog eterskog i talasastog karaktera sve najvažnije pojave vide se prvo kroz muziku. Svaka slika je muzika. Ne može biti neko slikar, fotograf, kamerman bez dobrog ukusa, ponajmanje da nije protkan muzikom. Jovan je nekad bio aktivan muzičar. I dan danas više razgovaramo o muzici, nego o drugim umetnostima.

•Kako je film “Uzašašće” prihvaćen, ako ne grešim, bio je mnogo bolje plasiran u svetu nego kod nas…

Film “Uzašašće” je bio prikazivan svugde, gde sam ga ja lično odneo. Ponajviše u Vojvodini, jer mi je to bilo najvažnije, ali i u Mađarskoj. U drugim zemljama ga nije bilo, jer ja nisam imao vremena da putujem s njim. Nije imao distributera, a i producent iz Mađarske ga se odrekao. A ja sam dosta zaposlen na drugim kulturnim zadacima. No, da je i sve bilo u redu, ja sam znao da neće imati lak put u današnjem svetu. Inače, još i danas od mene ponekad traže projekciju ili DVD tog filma. Meni je danas važnije da sam od grešaka u tom filmu dosta naučio.
•Svojevremeno ste napisali esej o tome “kako aktivirati film”. Esej je objavljen 2002. godine, a od tada je situacija sa kinematografijom još gora. Šta bi danas rekli na tu temu, kako aktivirati film?

Šetati mnogo u prirodi, gledati i razmišljati. A i decu voditi u prirodu da se igraju. Drugim rečima, živeti prirodan, normalan život. A dokle god mi živimo ovako nenormalno, neće odrastati ni generacija sa celovitom dušom. Mi danas odgajamo i negujemo “zombije”. Pogledajte koliko jadne dece ima sa praznim pogledom ili čak sa pogledom punim mržnje. S pogledom koji hoće da uništi ovaj svet. Samo zato jer ih ovaj svet ne voli. Deca su danas suvišna, jer “sprečavaju” roditelje da žive kako hoće. Niko neće danas da se odrekne nečega u korist drugih. Čak ni za svoju decu! Kako je Hamvaš poručio pre 60 godina: na ulici ćemo loviti jedno drugog, bit će kanibalizma, čovek će padati u bestijalnost. Sve je to, o čemu je on pisao, već deo svakidašnjice. A kakav film, umetnost u ovakvim okolnostima očekivati?

•U Vojvodini se skoro svaki autor prirodno, sledeći svoj unutrašnji poriv, iskazuje u više grana umetnosti. Svojevremeno ste rekli da je to prirodno jer je posledica slojevitosti ravničarskog duha. To me podseća na stihove Miroslava Mandića “Ja, Panonija, ta ravnica u kojoj se smiriše svi uticaji”. Da li bi mogli da definišete uticaje koje ste primali s obzirom da se bavite filmom, improvizovanom džez muzikom, crtežom, pisanjem, sarađujete sa Jožefom Nađom…

Izvinjavam se, ali čak i na svom maternjem jeziku, na mađarskom, teško bih to definisao. Radi se pre svega o nekom, – da ga nazovemo tako – osećanju: da je svet celovit, i gde sam rođen isto je tako, jer je to CEO svet. I ja u tom gnezdu ponaosob – unatoč svemu – dobro se osećam, osećam da sam u tom mikrokosmosu kod kuće. Da je tu i makrokosmos. To je veliki dar od Boga. A da ja tu sa mojim drugim prijateljima, nekad crtam, drugi put muziciramo, treći put pravimo pozorište, film, knjige itd…. To je prirodno. Ništa naročito. Stvaramo. Kao deca kad se igraju. Siguran sam da smo još daleko od one čistote, koja je neophodna za pravo Stvaranje. Da bi preko nas celovito muzicirao Duh prirode, Duh naše okoline… I ja sam slabašan, lenj, uvek se bavim više nečim drugom, a manje svojom Dušom. Onom Božjom.

•Koje bi savremene reditelje izdvojili? Čiji filmovi su Vam doneli nešto novo kao gledaocu?

Nažalost, ja mislim da je film, kao umetnički izraz izumro. Barem ga ne vidim na ekranu. Istina, neki još uvek pošteno probaju da nešto stvore, ali filmska se istorija pravog umetničkog filma zasad završava sa filmovima Akire Kurosave: Ran/Haos, 1985. i Snovi 1990. Trebaće da još dugo čekamo, dok se ne pojavi neka nova, čistija generacija. Jer svima nama su danas uprljane i oči i duša. Mladima, nažalost, najviše. I sami smo slabiji i tanji nego naši preci. Današnji ljudi su odrasli u vremenu gde su sve slike već viđene slike fragmentarne stvarnosti, i sama deca se truju od malena,

•Smrt filmske umetnosti?!

Filmska umetnost je mrtva. Uništio ju je novac investiran u filmove. Tačnije, uništili su je svi oni koji su kao stvaraoci, mecene, organizatori festivala, kritičari, u krajnjoj liniji i gledaoci, izdali filmsku duhovnost, poklonivši se pred novcem. Na taj su način dozvolili vladavinu novca i u filmu. Danas više ne postoji nijedan film na svetu, bez obzira na tematiku, bez obzira u kojoj je državi nastao, koji zrači. Svi su manje-više isprazni i govore “istinu” holivudskim jezikom. Samo je privid drugačiji, suština nije. Stvaraoci su svesni toga: rukopis, jezik slike je misao, način mišljenja. “Pisanje” slike produkuje duhovno, moralno stanje. Današnja produkcija filma ne dozvoljava da male švercovane ideje razbiju ideju da je sve isto, da je sve zanimljivo, tj. da je sve za prodaju i kupovinu. Pravi film, onaj koji nosi sopstveni pečat, i ne dobije šansu za distribuciju. Nekim izuzecima vešto uspe da dođu do javnosti, kao na primer, jednom mladom Uzbekistancu koji je u svom frižideru čuvao negativ svoje umetnosti. Poslednji takav pravi film je film Akire Kurosave “Haos” iz 1985. godine. Karakteristično za tu situaciju sa filmom je da Feliniju nisu dozvolili da snimi svoja dva filma, dok je Kurosavin film “Majstor” u Evropi prikazan na filmskim festivalima možda dva puta, a da je i danas, i dalje, nedostupan. Dobre filmove su “povukli” sa platna i stavili ih u provincijalne male klubove ili ih emituju na “exkluzivnim” kanalima. U poslednjih 20 godina publika vidi dobro uniformisane filmove, sve ostalo je izbrisano. Tačno su znali koja je moć pokretne slike, da se pomoću nje, bez obzira na selekciju, lako stvara i vaspitava zombi generacija, da se produkcije koje pobuđuju duhovnost kriju iza gvozdene zavese. Razum i istinitost srca treba blokirati. Ovu tendenciju nije bilo teško sprovesti ni u svetskim razmerama, ako znamo, da se filmska produkcija (kao što je definisao i Frensis Ford Kopola) koncentriše u rukama troje ili četvoro ljudi. Na planu filma treba sve početi iz početka. Kako? Gde? U porodici: TREBA OTVORITI OČI. Što više biti u prirodi, puno razgovarati sa decom kako bi im se razvila mašta, jer, trebaju nam drugačiji gledaoci, drugačiji ljudi. Danas nema gledalaca – fast food filmovi su doveli do zasićenja kod ljudi. Mogli bi reći da je kancerogeni film pojeo svoje vitalne ćelije. Nemojmo se zanositi: dok ima para u filmskom smeću, proizvođači se ne menjaju. A masa je ta koja prati. DRUGI FILMOVI nam trebaju. Ne trebaju nam filmovi koji asociraju na reklame, već oni koji zrače jednostavnošću, ozbiljnošću. Suština je u tome da ne odustajemo od svoje zamisli, čak i kada nam je oduzimaju.

Odlomak iz eseja “Kako probuditi film?”
(prevod: Somogyi Marta)
„Slikom/smećem i nepotrebno rano se prepuštaju pokretnim slikama, koji kod male dece uništavaju formiranje unutrašnjeg viđenja. I tako, Boga mi, niko ne može postati celovito biće, ponajmanje Umetnik.“
•Da se vratimo još jednom na radnju filma, šta će dočarati današnjem gledaocu?
Radnja ove istorijske drame smeštena je u davnu 1690. godinu, u doba “snevanih snegova” što je arhaično mađarsko ime decembra, u kojem nakon najezde Turaka, u pustoši ispražnjene Bačke, nema nigde nikoga. U ovoj situaciji, koja liči na “kraj vremena” odvija se drama ljudskog roda, koji nema krova. Nema “svoda” nad glavom i koji ne zna kako da započne novi život. Na početku filma se trojica junaka, oslobođeni turskog ropstva: Dugajlija, Hromi i Jednooki, u potrazi za davno izgubljenom domovinom, jedan po jedan pojavljuju među ruševnim zidovima monumentalne opustošene crkve, koja nema svoda. Predstoji im borba za novu životnu šansu.
Samo bih dodao: Posle pada bilo koje civilizacije u istoriji Globusa – a toga je bilo mnogo više nego što nas učiše -, ako bi i ostala na zemlji šačica ljudi, nikad nije ostao živ jedan Hitler ili Staljin. Nego je ostajao onaj koji je stvarno bio potreban za budućnost. Bilo kakve katastrofe i tragedije da su se desile, Stvaranje je na kraju bilo jače od svega. Jer je to božja snaga. Šteta što ne verujemo… što ne verujemo u sebe… jer ovde u ravnici, u Vojvodini, imamo prave Tradicije… dovoljne za nastavak…
SNEVANI SNEGOVI
igrani film
/koprodukcija Srbije i Mađarske/
snimatelj: Jovan Milinov /SRB/
kostimi: Ibolja Morvai /H/
rekviziti: Gabor Boka /H/, Đerđ Vist /H/, Miroslav Jovančić /SRB/, Valeria Lukač /SRB, Đeze Šomođi /SRB/, Karolj
Nađ /H/ i Ištvan Žakai /H/
muzika: Đerđ Sabadoš, Silard Mezei, Mikloš Lukač /H/, Mihalj Dreš, Andraš Berec /H/, Arpad Bakoš /SRB/…
vođa snimanja: Ferenc Lavro /SRB/
organizator: Robert Klajn /SRB
asistent režije: Petar Jovanović /SRB/
pomoćnik režije: Silard Antal /SRB/
savetnik režije: Atila Mišpal /H/
scenario i reditelj: Zoltan Bičkai /SRB/
producent: Siniša Bokan /Arbos/, Novi Sad i Zoltan Činči, Laslo Kriško /Lumiere/ i jene Haberman /Film Art/, Budimpešta
35 mm, HD, color trajanje: 113 min.

igraju:
Dugajlija: Nandor Silađi/Subotičko Nar. Poz./
Jednooki: Mikloš B. Sekelj /Budimpešta/
Hromi: Friđeš Kovač /Subotičko Nar. Poz./
Devojka: Anita Tot /Pozorište Jožef Katona, Budimpešta/
Starina: Đerđ Barko
Kralj Matija: Laslo Čendeš, /Pozorište Geza Gardonji, Eger/
Kralj Laslo: Janoš Merč, /Pozorište Čokonai, Debrecin/
Kralj Atila, bič božji: Dr. Lajoš Pap, Pečuj
Čenter/Pastir/muzičar Čaba Horvat, Budimpešta
Žena Hromog:NatalijaVicei/Sub. Nar. Pozorište/
Otac Franja: Žolt Danielfy /Debreceni Csokonai Színház/
Beče: Akoš Buza /Novosadsko Pozorište/